Video nadzor u stambenim zgradama: saglasnost stanara, pravila i cena

Obijeni podrumi, išarani zidovi, nepoznati ljudi koji prespavaju u hodniku. Razlozi zbog kojih zgrade uvode kamere su uvek isti, a pitanje koje stiže pre svake ponude glasi: da li mi to uopšte smemo?

Smete, uz proceduru. Zgrada nije privatan stan, pa kamere u njoj podležu pravilima o zaštiti podataka o ličnosti. Evo kako ceo posao izgleda kada se uradi po redu, od odluke skupštine do prvog snimka.

Da li je video nadzor u zgradi legalan

Jeste, pod dva uslova. Prvi je odluka skupštine stanara, jer su ulaz, hodnici, podrum i dvorište zajednički delovi zgrade o kojima se odlučuje zajednički. Drugi je poštovanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, jer kamera koja snima ljude obrađuje njihove podatke.

U praksi to znači: odluka na skupštini uz zapisnik, vidljivo obaveštenje da je objekat pod nadzorom, ograničen pristup snimcima i razuman rok čuvanja. Ništa od toga nije komplikovano, ali svaki preskočen korak kasnije pravi problem.

Kako izgleda procedura, korak po korak

1. Skupština stanara stavlja video nadzor na dnevni red i donosi odluku većinom koju propisuje Zakon o stanovanju, odluka ulazi u zapisnik
2. Upravnik prikuplja ponude i bira izvođača, u ponudi treba da stoji broj i raspored kamera, snimač i rok čuvanja snimaka
3. Određuje se ovlašćeno lice koje jedino ima pristup snimcima, najčešće upravnik
4. Na ulaz se postavlja vidljivo obaveštenje da je objekat pod video nadzorom
5. Sistem se pušta u rad i o njemu se vodi osnovna evidencija: ko ima pristup i koliko se snimci čuvaju

Od odluke skupštine do kamera koje rade obično prođe dve do tri nedelje, od čega sama montaža traje dan do dva po ulazu.

Gde kamere smeju, a gde ne smeju

Dozvoljeni su zajednički prostori: ulaz, stepenište, garaža, podrum, dvorište, prostor oko kontejnera. Tu kamera štiti zajedničku imovinu i to je njena svrha.

Ne smeju da snimaju ono što nije zajedničko: vrata konkretnog stana iz neposredne blizine, tuđe prozore i terase, niti javnu ulicu šire od samog prilaza zgradi. Ugao svake kamere se zato planira unapred, a ne podešava od oka posle montaže.

Ko gleda snimke i koliko se čuvaju

Pristup snimcima ima samo ovlašćeno lice koje odredi zgrada. Stanari nemaju slobodan uvid, a snimak se izdaje kada postoji konkretan događaj: provala, šteta, zahtev policije.

Snimci se čuvaju onoliko koliko je potrebno, u praksi 15 do 30 dana, posle čega ih snimač automatski briše. Duže čuvanje bez razloga je upravo ono što pravila o zaštiti podataka sankcionišu.

Šta se dešava ako se pravila preskoče

Kamera uperena u komšijina vrata ili snimci koje pola zgrade gleda preko telefona nisu samo povod za svađu. Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti po prijavi može da naloži uklanjanje sistema i izrekne prekršajnu kaznu, a one se kreću u stotinama hiljada dinara, za teže slučajeve i znatno više.

Najskuplji scenario je sistem plaćen, skinut po nalogu i ponovo ugrađen po pravilima. Zato se procedura isplati odraditi kako treba prvi put.

Koliko košta video nadzor za zgradu

Za tipičan ulaz dovoljne su dve do četiri kamere: ulazna vrata, prostor ispred zgrade, eventualno garaža i prostor oko poštanskih sandučića. Komplet sa snimačem i montažom kreće od 400 evra po ulazu.

Podeljeno na stanare, to je najčešće jednocifren iznos u evrima po stanu, jednokratno. Izlazak na teren, predlog rasporeda kamera i tačna ponuda su besplatni, pa skupština odlučuje na osnovu konkretnih cifara, a ne procena.